Planinari PK „Vjeverica” Kotor organizovali pješačku turu na Vranovo brdo i tvrđavu Sveti Andrija

U pohode netaknutoj prirodi

Posebna čar ove ture su ostaci napuštenih kuća Gornjeg Orahovca, ruševna zgrada škole u Kljavićima, tragovi života naših predaka, staro gumno sa koga se pruža pogled na fantastičnu panoramu zaliva, kaže planinarka MilaKO­TOR – Pje­šač­ka tu­ra Do­nji Ora­ho­vac–Vra­no­vo br­do pli­je­ni lju­bi­te­lje zdra­vih sti­lo­va ži­vo­ta lje­po­tom ka­me­ni­te sta­ze i osta­ci­ma tvr­đa­va ko­je su iz­gra­đe­ne još u do­ba Austro­u­gar­ske. Naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ja tvr­đa­va u ovom di­je­lu ko­ja se vi­di i sa oba­le Pr­ča­nja i Sto­li­va i još da­lje, Sve­ti An­dri­ja, na­la­zi se na 743 mnv. Nju su po­ho­di­li pla­ni­na­ri i pla­ni­nar­ke klu­ba „Vje­ve­ri­ce” iz Ko­to­ra, ko­ji su u ve­se­lom ras­po­lo­že­nju, po ne­što hlad­ni­jem vre­me­nu, to­plo odje­ve­ni, pro­ve­li di­van dan na ora­ho­vač­kim ob­ron­ci­ma, dru­že­ći se sa sta­rim pri­ja­te­lji­ma i skla­pa­ju­ći no­va po­znan­stva. Za­ni­mlji­va sta­za pru­ži­la im je mno­štvo div­nih tre­nu­ta­ka, od su­sre­ta sa sta­dom ko­za, pre­ko fan­ta­stič­nog po­gle­da na Bo­ku ko­tor­sku po­vi­še oba­le Ora­hov­ca, su­sre­ta sa osta­ci­ma na­pu­šte­nih ora­ho­vač­kih se­la do ko­jih se do­la­zi vi­ju­ga­vim kol­skim pu­tem, po­ne­gdje ob­ru­še­nim i ošte­će­nim, do­di­ra tek pro­cva­lih vi­si­ba­ba, ušu­ška­nih u za­vje­tri­ni po­lu­sru­še­ne me­đe, do fan­ta­stič­ne pa­no­ra­me sa vr­ha Sv. An­dri­je, fo­to-pa­u­ze sa ma­lom er­ge­lom pi­to­mih ko­nja na br­du i po­sje­te mi­stič­noj pe­ći­ni pri spu­stu ka Pe­ra­stu. Ko­or­di­na­tor pu­ta bio je is­ku­sni po­zna­va­lac ko­tor­skih br­da Mar­jan Šan­tić iz Ko­to­ra, a eki­pu ko­ja je po­sje­ti­la pe­ći­nu po­vi­še Pe­ra­sta vo­dio je Tiv­ća­nin De­jan Gra­ča­nin.

Vr­sna pla­ni­nar­ka Mi­la je še­sti put iza­šla sa „Vje­ve­ri­ca­ma” na Vra­no­vo br­do, a nje­ne dru­ga­ri­ce Li­di­ja, Dra­ga­na i Stan­ka bi­le su pr­vi put i odu­še­vlje­ne su, kao i Ru­ski­nja Ma­ri­na i njen deč­ko To­mi­slav, ko­ji re­dov­no obi­la­ze bo­ko­ko­tor­ske sta­ze.

– Vo­lim da iza­đem ovom sta­zom, pri­je sve­ga za­to što je či­sta, do­bro je ozna­če­na, bez­bjed­na, sa­vr­šen je po­gled na ko­tor­sko-ri­san­ski i ti­vat­ski za­liv, na ma­siv Or­je­na i Lov­će­na, Vr­mac i Lu­šti­cu... Po­seb­na čar ove tu­re su osta­ci na­pu­šte­nih ku­ća Gor­njeg Ora­hov­ca, ru­šev­na zgra­da ško­le u Klja­vi­ći­ma, tra­go­vi ži­vo­ta na­ših pre­da­ka, sta­ro gum­no sa ko­ga se pru­ža po­gled na fan­ta­stič­nu pa­no­ra­mu za­li­va – ka­že Mi­la i ob­ja­šnja­va da se na Vra­no­vo br­do mo­že do­ći iz vi­še pra­va­ca pla­ni­nar­skom tran­sver­za­lom Or­jen–Lov­ćen–Ru­mi­ja... Iz Ri­sna ima ozna­če­na i li­je­po ure­đe­na sta­za, jed­nim di­je­lom se ide ma­ka­da­mom, a od se­la Ubli je pre­li­jep po­gled, on­da se si­la­zi ili u Ora­ho­vac ili u Pe­rast. Mo­že da se kre­ne iz Pe­ra­sta, a da se vra­ti br­di­ma pre­ko Ri­sna, od ko­tor­ske stra­ne od Do­njeg Ora­hov­ca do br­da i tvr­đa­ve, pa da se spu­sti­te u Pe­rast.

Pe­ći­nu sa­kri­ve­nu ma­siv­nom sti­je­nom po­sje­tio je ma­nji broj pla­ni­na­ra, ko­ji su ima­li pri­li­ku da pod svje­tlom ba­te­rij­skih lam­pi i mo­bil­nih te­le­fo­na uži­va­ju u je­din­stve­noj ga­le­ri­ji kra­ških fi­gu­ra – sta­lak­ti­ta i sta­lag­mi­ta, ko­je sa­mo pri­ro­da umi­je da iz­va­ja. To­li­ko div­nih uti­sa­ka sta­lo je u sa­mo je­dan dan, a pla­ni­na­ri su za­ru­me­nje­nih obra­za, osvje­že­nih plu­ća i li­ca oza­re­nih osmi­je­si­ma, sve to po­ni­je­li ku­ća­ma i po­di­je­li­li sa naj­mi­li­ji­ma, te umor­ni i na­smi­ja­ni uto­nu­li u lak i mi­ran san.

M.D.Po­po­vić

Preuzeto sa portala DAN